Vođenje varalice je najefikasnije tek kada zaživi nepogrešiva komunikacija između ribolovca, njegovog štapa i strune. Naizgled je vrlo jednostavno, ali tek posle dugotrajnog iskustva može se izabrati štap koji neće samo najbolje leći u vašu ruku, nego će i do savršenstva preneti sve one sitnije titraje, koje će vrhom upiti od strune. Ali to je samo početak priče, jer varalica koja se povlači pletenicom i ona koja je vezana za kraj monofila, nemaju istu dinamiku kretanja. Upravo se te razlike mogu najbolje osetiti kod džigovanja . Monofil znatno ublažava nagla cimanja i tako (srećom) i greške koje ribolovac čini. On prosto „umekšava“ vođenje varalice i svojim istezanjem skraćuje putanju dizanja i spuštanja džiga, dozvoljavajući mu tako da ga vodena struja blago zanese, često i pod kakvu prepreku na dnu. Tako se varalica kreće prirodnije uprkos greškama ribolovca. Korišćenjem pletenica svaki pogrešan pokret suviše nervozno cimanje i slično, direktno se negativno odražava na ponašanje varalice u vodi i upozorava ribu na prevaru. Ali sa druge strane, ma koliko monofil izgledao kao pravo rešenje, tu su i neke njegove negativne osobine. Pre svega, to je „stomak“ koji ribolovcu otežava da tačno stekne osećaj, gde je varalica u svakom trenutku. Ponekad se desi da je varalica dotakla prepreku i pre nego što monofil „javi“ štapu preko svoje velike izbočine, varalica se već zakači. Verujte da je vođenje džiga na monofilu prava golgota, ukoliko ste pre toga radili isključivo sa pletenicama. Možda će se nekome učiniti da je u ovom tekstu bilo reči o naoko nevažnim stvarima, o sitnicama koje nisu bitne, jer kada riba radi uzeće bilo šta. Pogrešno! Ribe je sve manje, a ribolovaca sve više, posebno varaličara sa najsavremenijim priborom i neverovatnim izborom varalica. Ipak, riba se prvenstveno lovi na znanje i iskustvo, a početničkoj sreći svaka čast.

U predhodnom delu teksta opisali smo ukratko prednosti i mane struna (monofila i pletenice), koje se koriste pri najsportskijem načinu ribolova – varaličarenju. O ovim temama ribolovci polemišu godinama, tačnije od trenutka pojavljivanja pletenice, koja je gotovo izbacila monofil iz upotrebe, učinivši ga prevaziđenim za većinu varaličara. Ipak, nema sumnje da oni najistrajniji varaličari koriste isključivo pletenicu, koja je zbog neistegljivosti savršena i gotovo „bolno“ direktna. Kako bi pokreti varalicom dobili ubedljivu izazovnu mekoću, neophodno je amortizujući efekat monofila nadoknaditi veštinom vođenja varalice. Naime, treba vodit računa da nam ruka sada bude „mekša“, pogotovo kada se varalica podiže sa dna. Džigovanje treba obavljati kraćim i nežnijim pokretima. Kod plasiranja varalice treba posebno voditi računa da se uskladi opuštanje vrha štapa sa sakupljanjem viška strune. Nikako se ne sme dozvoliti da se pletenica olabavi. Ukoliko o tome ne vodimo računa džig se neće mekano spustiti već će se prosto strmoglaviti. Treba i sa velikim osećajem praviti prelaze iz faze podizanja u fazu spuštanja džiga. Početak podizanja džiga treba izvesti znatno sporije, mekše nego u sredini te faze. Smatram da u odnosu na monofil pletenica ima niz prednosti, uz samo jednu manu što više haba pribor, prvenstveno mašinicu. Osim toga, udarce ribe koje jedva osetimo preko pletenice, na monofilu često ni ne „registrujemo“. Riba vađena preko pletenice se ribolovcu čini mnogo veća jer se njeni begovi i borbenost mnogo bolje prenose. Kod zakačenog smuđa kojeg zamaramo preko pletenice možemo saznati da li je riba dublje zagrizla mamac, ili je jedva zakačen za ivicu čeljusti. Kad smuđ dublje proguta varalicu, prilikom njegovih cimanja glavom pletenica mu struže preko zuba što ribolovac može da oseti. Osim boljeg kontakta sa varalicom pletenica naspram monofila poseduje još mnoge prednosti, koje se lakše uočavaju sa dužim vremenom korišćenja ove vrste ribolovnog pribora